Istorija

Trubaštvo u Srbiji seže od 19. veka kada je Knjaz Miloš u nameri da uveliča svečanosti na svom dvoru u Kragujevcu, naredio osnivanje prvog vojnog orkestra sa evropskim muzičkim instrumentima. U tu svrhu pozvao je svestrano muzički obrazovanog kapelnika Josifa Šlezingera, iz Sombora.

Odmah po dolasku u Kragujevac, Šlezinger je prihvatio osnivanje bande, a kako nije imao dovoljno osposobljenih svirača, tražio je od Knjaza da se orkestar popuni momcima iz naroda, koji imaju smisla i volje za taj posao, a Miloš je naredio da svaka nahija pošalje po pet mladića.
Iako nije sve bilo bez teškoća, ubrzo su nadareni seoski frulaši i dvojničari zasvirali evropske trube, prebirajući vešto prstima po novim instrumentima, izvodeći znana im kola, tradicionalne pesme, ali i ono što ih je učio maestro Šlezinger.
Nema podataka ko je iz dragačevskog kraja, poslat u Kragujevac u ime Čačansko-Požeške nahije, ali smo sigurni da se među muzičarima obreo bar jedan dragačevac.
Do sredine 19. veka na spomenicima preminulih stranovnika Guče i Dragačeva koji su za života drugovali s muzikom, oslikavane su uglavnom gajde, frule i po neko ćemane. Tek poslednjih decenija istog stoleća, na ratničkim spomenicima javlja se likovna predstava trube, a uz trubu se sa ponosom i slovima isticalo da je preminuli bio trubač prve klase narodne vojske.
Krajem istog veka, truba je ušla u narod u svim krajevima Srbije, međutim nesporno je da je tek Dragečevski sabor trubača oživeo, preporodio i afirmisao trubaštvo u Srbiji.
Prvi trubački orkestar osnovan je selu Goračići, u vreme Velikog rata, od strane braće Davidovića, Marka, Dragomira i Gligorija, a kada su im se pridružili Srećko Jolović i Dušan Dramlić, iz Guče, zatim braća Desimir i Borisav Perišić odmah po povratku sa Solunskog fronta, orkestar je kompletiran.
Sa druge strane, Miloje Lojaničić – Lojanica, iz Donjeg Dragačeva, bio je zarobljen u Velikom ratu 1915. godine, i služio je na imanju nekog austrijskog grofa, gde je uz njegove trubače naučio da muzicira. Po povratku kući, sa Budimirom Ilićem, klarinetistom iz Donje Kravarice i Milojem Vasilićem, iz istog sela počeo je svira na raznim godetima.

Kasnije su im se pridružili drugi i formiran je još jedan orkestar u Dragačevu. Trajao je do Drugog svetskog rata, kada su mnogi članovi izavršili u zarobljništvu ili se obreli u borbi.
U isto vreme, nakon Velikog rata, osnovan je i orkestar u selu Dljin, a osnivač je bio Radivoje Ćebić. Orkestar je bio kratkovek, ali su ga nasledili Borivoje Jovanović, Sreten Nikolić, Miloš Marinković i ostali iz istog sela već 1924. godine i ubrzo su se pročuli kao dobri muzičari.
U narednim godinama, osnovan je veliki broj novih orkestara, u Mirosaljcima i Gornjoj Kravarici 1925, Rtima i Trnavi 1930, u Grabu 1931…
Orkestar koji je 1930. godine izvorno osnovan u Trnavi, od strane Momira Subotića, specifičan je po tome što je u njemu pre Drugog svetksog rata svirao Desimir Perišić, kasnije pobednik prvog festivala održanog 1961. godine, u Guči.
Svi podaci iz gore navedenog teksta preuzeti su iz knjige Letopsi dragačevskih trubača, Radovana Marinkovića i prote Jovana Lukića

.
Takođe, u monografiji Guča – pola veka Sabora trubača, priređivači Radovan Marinković, Nika – Nikola Stojić, Joviša Slavković i Adam Tadić o prvom saboru, kažu sledeće:
U vreme održavanja prvog Sabora trubača, 1961. godine, Guča je bila mala varoš, sakrivena u brdima Zapadne Srbije. Iako je bila središte Sreza još od sredine 19. veka, život u njoj je tekao usporeno i monotono. Od svih ulica, samo su dve bile popločane i uređene i vreme prvog festivala.
U njoj se gotovo ništa nije gradilo, a o objektima za kulturu i sport nije bilo ni reči. Povratkom mladih ljudi sa školovanja, baš nekako u vreme kada je i održan prvi sabor, život u varoši počeo je da se menja. U jednoj staroj kafani osnovana je narodna knjižnica i čitaonica, sa šahovskim klubom, a brzo nakon toga proradio je i bioskop u staroj sali zadružnog doma.
Osnovano je i kulturno-umetničko društvo, a sportisti dobijaju svoje terene i rekvizite. Kafane i restorani počinju da se renoviraju, kao i tada jedini hotel Dragačevo.
I u takvim uslovima, grupa mladih i školovanih ljudi dolazi na ideju da osnuje Sabor trubača. Toj ideji vlasti nisu bile mnogo naklonjene plašeći se srbovanja na Saboru, ali na sreću jedan od tadašnjih državnih funkcionera i sam je učestvovao u izradi programa za prvi sabor, pa im je pružio političku zaštitu.
U to vreme trubaštvo u Srbiji, pa i Guči, bilo je potpuno zamrlo. Rat je učinio svoje. Mnogi orkestri su ugašeni, a novi nisu osnivani. Niko nije očekivao da će taj maleni narodni sabor, upaliti prvu iskru renensanse narodnog trubaštva u Srbiji.
Iako je program bio raznolik, narod je posebno prihvatio takmičenje trubača. Sabor prihvataju i muzički stručnjaci, štampa, radio i dokumentarni filmski program. To je okrilatilo organizatore, pa su započeli prepremanje i sledećih sabora.
Interesovanje naroda prevazišlo je sva očekivanja. Tada je pukla prva saborska prangija, poleteo prvi kamen sa ramena plećatog bacača, skočio sokolski prvi skakač iz mesta, krcnula junačka kost nekog od stasalih rvača, pogođena prva saborska jabuka kroz prsten gađana, izvučena, prvi put posle rata, iz prašnjavih škrinja i sanduka, stara narodna nošnja. Opet je na Saboru zaigralo šareno kolo mladih, ali i staraca.
Prikazivane su, opet, igračke veštine i lepota narodne nošnje, od kojih su najlepse bile posebno nagrađene. Tada je otvoreno više izložbi proizvoda dragačevske privrede i rukorada starih zanatlija i umetnika, među njima i dragačevskih tkalja. Postavljeno je niz šatri ispod kojih su se izvlačili miomirisi dragačevskih specijaliteta: svadbarskog kupusa, kopačkog pasulja, vrućeg mesa sa ražnja i roštilja, grejanje rakije i vruće proje sa sirom i kajmakom.
Trubači su trubili, narod je aplaudirao, a žiri je ocenjivao. Presedniku žirija, etnomuzikologu, profesoru Muzičke akademije, Miodragu Vasiljeviću zablistala je suza u oku. Svi su bili uzbuđeni. Osećalo se da se u Guci nešto krupno događa. Počela je renesansa srpskog narodnog trubaštva. Organizatorima narastaju krila. Na kraju pobednici Sabora doživljavaju prave ovacije.
Drugi festival je doveo najbolje trubače iz Zapadne Srbije, a treći i iz Južne i Istočne. Organizatori su shvatili potencijal manifestacije, pa sa lokalnim vlastima prave ambiciozne programe razvoja u budućnosti, što je doprinelo da ovaj jedinstven Gučki festival narodne muzike poprimi razmere koje danas ima.
Pobednik Prvog sabora bio je Desimir Perišić iz Goračića. Najbolji orkestar imao je Tomo Jovanović iz Dljina. O saboru pohvalno, i sa uzbuđenjem, pišu novinari dnevnih i nedeljnih listova. Zahvaljujući profesoru Dragoslavu Deviću narodna truba se po prvi put, oglašava i preko talasa Radio Beograda. Puriša Đorđević za dokumentarni film o Prvom saboru trubača dobija međunarodnu nagradu.
Organizatori su, kao i u Dragačevu, po čitavoj Srbiji isli od sela do sela, od orkestra do orkestra, pažljivo ih slušali i najbolje pozvali u Guču. Planula je cela zemlja. Crkvena porta postala je premala da primi sve učesnike, pa se saborište proširilo po trgovima i ulicama Guče, a takmičenje u Sportski centar preko Bjelice. Guča je postala prestonica srpske narodne trube. Pesma Sa Ovčara i Kablara prestala je da se svira kao takmičarska i postala je himna Sabora. Sviraju je svi trubači, svečano, na početku takmičenja. Ona, uz pucanje prangija, podiže publiku na noge kao da se svira prava himna. A i za svakog pravog saboraša, ona i jeste himna. Narod je Sabor prihvatio kao svojevrstan praznik, kome se veoma raduje, i na koga goste poziva. Time je podržavao organizatore Sabora da istraju i prebrode sve nedaće i krize, kako političke tako i materijalne.
O Saboru i trubačima pišu se knjige, naučne rasprave i reportaže, a mnogi narodi širom sveta gledaju ga putem televizije.Trubači su postali akteri i u najgledanijim našim filmovima koji dobijaju svetske nagrade. Na Sabor danas dolaze učesnici i gosti od Japana do SAD.
Sabor je trubače odveo u svet, a svet doveo u Guču.
Pobednici Sabora postali su trubačke legende, posebno Majstori trube. Bez njih se danas ne mogu ni zamisliti neki muzički festivali u Tokiju, Melburnu, Moskvi, Berlinu, Varšavi, Pragu, Parizu, Beču, Londonu, Kanu, Veneciji, Havani, Njujorku, Torontu ili Nju Orleansu. Među trubačkim zvezdama danas najsjajnije svetlie zvezde kao što su Boban Marković, iz Vladičinog Hana i Dejan Petrović, iz Užica.
Zadnjih godina truba se iz sveta i ne vraća. Ide sa kontinenta na kontinent, iz grada u grad, sa festivala na festival, sa koncerta na koncert, iz filma u film.
Neka se i budućnost Sabora odvija po stihovima pesnika i osnivača manifestacije Branka V. Radičevića:
Sviraj trubo, svirala zadugo – za veselje i nizašta drugo.

Izvor teksta: www.gucafestival.rs